U ljudskom telu razlikuje se pet osnovnih čula – čulo vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira. Ljudska čula omogućavaju prijem signala kroz specijalizovane nervne ili epitelijalne ćelije, odnosno receptore. Ovi receptori mogu funkcionisati pojedinačno ili u kombinaciji sa drugim tipovima ćelija i graditi čulne organe. Registrovanje različitih čulnih signala predstavlja proces koji zahteva pretvaranje energije tog čulnog stimulusa u potencijale koji se enzitivnim nervnim vlaknima prenose do centralnog nervnog sistema, gde se obrađuju i tumače. U ljudskom telu razlikuje se četiri različita tipa čulnih receptora – hemoreceptori, mehanoreceptori, termoreceptori i fotoreceptori.
Šta su ljudska čula?
Ljudska čula predstavljaju skup organa i nerava koji omogućavaju prijem čulnih signala kroz specijalizovane receptore. U ljudskom telu razlikuje se pet osnovnih čula – čulo vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira.
Čulo vida predstavlja jedno od pet čula pomoću kojeg se primećuju i razaznaju svetlo, boje, oblicu i udaljenost. Organ čula vida je oko, i ono se sastoji od očne jabučice i očnog živca. U očnoj jabučici se nalazi i mrežnjača, koja reflektuje obrnutu sliku onog što se gleda. Mrežnjaču čine štapići koji su osetljivi na intezitet svetlosti, i čepići koji su osetljivi na boje. Svetlosni zraci pokreću biohemijske reakcije u oku, i tada se stvaraju receptorski potencijali se koji nervnim vlaknima prenose u mozak. Mozak iz oba oka dobija obrnutu sliku nego što ona zapravo jeste, pa je on usklađuje u sliku kakva je u stvarnosti.
Čulo sluha omogućava slušanje zvukova koji se nalaze u spoljnoj sredini. Organ čula sluha je uho, koje služi kao levak za prikupljanje zvučnih talasa koji se nalaze u vazduhu. Zvučni talasi prolaze kroz ušni kanal i udaraju u bubnu opnu. Vibriracije iz vazduha prolaze kroz tri sićušne kosti koje se nalaze unutar uha – čekić, nakovanj i uzengiju. Deo uha koji je ispunjen tečnošću naziva se puž, i u njega vibracije dolaze putem uzengije. Vibracije se u talasima prenose kroz tečnost i pomeraju mikroskopski sitne dlačice koje izlaze iz nervnih ćelija. Pomeranjem tih dlačica proizvode se nervni signali koji duž slušnog nerva putuju do mozga, gde se završavaju u odgovaraćujem delu za interpretaciju zvuka.
Ukus je jedno od pet čovekovih čula. Za stvaranje osećaja ukusa zaduđeni su takozvani pupoljci, koji se nalaze na jeziku. Te papule uronjene su u epitel jezika, a izgrađene su od potpornih i receptorskih stanica iz kojih izlaze nervna vlakna. Ova nervna vlakna stapaju se u živce koji nervne impulse prenose do mozga. Čovek razlikuje četiri vrste ukusa: gorko, slatko, slano i kiselo. Sva četiri glavna ukusa jednako se osećaju duž celog jezika.
Osećaj mirisa nastaje kada neka hemijska materija dođe u dodir sa završecima određenih nerava koji se nalaze unutar nosne šupljine. Miris se može osećati samo iz materija koje su obliku gasa ili pare, kako bi mogla da putuje kroz vazduh. Ćelije čula mirisa nalaze se u sluzokoži nosa, i zauzimaju veoma malo područje u gornjem delu nosnih šupljina. Prilikom disanja vazduh struji preko njih, i izaziva stvaranje nervnog impulsa koji putuje do mozga gde se odvija prepoznavanje mirisa.
Dodir ili opip je jedno od pet ljudskih čula, i predstavlja proces prepoznavanja objekata pipanjem. Osećaj dodira predstavlja kompleksan doživljaj u kome učestvuju mnogobrojni nervni završeci u koži i mišićima. Osim što čulo dodira predstavlja dopunu drugim čulima, ono može i nadomestiti neko drugo čulo, kao na primer čulo vida.
Koja je funkcija ljudskih čula?
U ljudskom telu razlikuje se pet osnovnih čula – čulo vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira – koja omogućavaju prijem signala kroz specijalizovane nervne ili epitelijalne ćelije, odnosno receptore.
