Benigna Hiperplazija prostate (BPH)

 

Pojam hiperplazija prostate odnosi se na patofiziološko uvećanje prostate kao endokrinog organa koje je u vezi sa  određenim procesima u organizmu u toku fiziološkog procesa starenja.

Uprkos brojnim studijama u proteklih 5 decenija koje su za cilj imale otkrivanje glavnog etiološkog činioca uvećanja veličine prostate, sam mehanizam nastanka benigne hiperplazije prostate još uvek nije dokazan. Po tradicionalnom shvatanju, sam naziv benigna hiperplazija prostate ukazuje na prethodno opisan proces, bez obzira na histopatološki pregled (biopsija/intraoperativni uzorak prostate). U drugačijim okolnostima, sam naziv bio bi neprikladan I neprecizan.

Prostata je glavni endokrini organ u kome se sintetiše najveći procenat semene tečnosti. Ona takođe predstavlja organ od izuzetnog značaja za mušku reproduktivnu funkciju. Lokalizovana je neposredno ispod mokraćne bešike koja predstavlja rezervoar urina i kompletno okružuje uretralni trakt odnosno glavni mokraćni cevovod putem koga se mokraća iz bešike izlučuje izvan organizma.

Kod oko 30-40% osoba muškog pola u Zapadnim zemljama, prostate počinje da se proporcionalno uvećava kao posledica određenih hormonskih promena. Sam process je dugotrajnog toka i napreduje sa starenjem pri čemu prostate može biti značajno velikih dimenzija: od veličine lešnika (karakterisitčno za mlađe muškarce), te do veličine mandarine.

 

Simptomi: Šta Vam može ukazati na tegobe sa prostatom?

Hiperplazija prostate je čest uzrok otežanog pražnjenja mokraćne bešike i tegoba u vezi sa urinarnim traktom.

Simptomi mogu biti iritirajući, najčešće u vidu  učestalog noćnog mokrenja (nokturija), čestih nagona na mokrenje i u toku dana (frekvenca mokrenja) pa i vidu nekontrolisanog mokrenja (frekvenca mokrenja) sa nevoljnim isticanjem urina (mokraćna inkontinencija).

U slučaju prisutne mehaničke opstrukcije tokom uriniranja, prisutni su simptomi u vidu poremećaja nagona za mokrenjem, isprekidanog mokrenja ( naročito u jutarnjem periodu neposredno po buđenju), slabog ili mokrenja sa prekidima (pacijenti mogu imati osećaj kao da su nakvasili obuću!), osećaj nepotpune ispražnjenosti mokraćne bešike (i posledične abdominalne tenzije) kao i prisustvo iritirajućeg kapanja na kraju mokrenja.

 

Epidemiologija: Koja je učestalost benigne hiperplazije prostate?

Budući da je benigno uvećanje prostate predominantno kod osoba muškog pola starijih od 40 godina, u slučaju prisutnih simptoma (iritativnih ili opstruktivnih) koji mogu progredirati vremenom, početne manifestacije kao što su povremena nelagodnost, progresiraju do izražene simptomatologije koja može u značajnoj meri naruštiti kvalitet života.

Važna studija sprovedena u USA pokazala je da je prevalenca prostatične hiperplazije kod muškaraca starosne dobi od 50-59 godina 17%, 27% u grupi od 60-69 godina i 37% kod osoba od 70-79 godina.

Prema evropskim kliničkim ispitivanjima, ukupna prevalence prostatične hiperplazije je 11.8%, sa varijabilnim minimumom od 0.8% do maksimuma od 32% u srednjim sedamdesetim..

Najzad, kod više od 65,000 ispitivanih subjekata sa postojanjem blagih do ozbiljinijih simptoma, u preko 17 različitih internacionalnih studija, dokazana je varijabilna simptomatologija te kod preko 2 000 muškaraca prosečne starosti od 65 godina, iznosi od 14% do 43%, sa srednjom vrednošću od 37%. U dodatku, zaključeno je da svaki treći muškarac boluje od benign hiperplazije prostate.

 

Dijagnoza: Kako se dijagnostikuje benigna hiperplazija prostate?

U većini slučajeva, ciljani razgovor sa pacijentom (anamneza)  kao i pregleda (rektalni digitalni pregled) (rektalni tuše) dovoljni su za postavljanje dijagnoze benigne hiperplazije prostate.

Postoje dodatni testovi u cilju dijagnoze BPH kao što su nivo PSA u krvi (prostata specifičan antigen). Urofloumetrija sa evaluacijom post-mikcione rezidue  (sa ciljem procene urinarnog protoka i detekcije nemogućnosti kompletnog pražnjenja mokraćne bešike nakon mikcije); transrektalna ultrasonografija prostate ( precizna evaluacija volumena prostate kao mogućnost neopstruktivne intervencije).

 

Lečenja: Kako se leči benigna hiperplazija prostate?

Poremećaji mokrenaj u vezi sa benignom hiperpazijom prostate mogu se uspešno lečiti primenom medikamentozne terapije. Ordinirani lekovi uglavnom se dobro tolerišu, te uz moguće neželjene efekte kao što su pad krvnog pritiska (ortostatska hipotenzija), privremeni gubitak ejakulacije kao i regurgitacija sperme u mokraćnu bešiku (retrogradna ejakulacija), snižen libido i drugi ređi neželjeni efekti.

Iako primena medikamentozne terapije poseduje važnu ulogu u terapeutskom pristupu benignoj hiperplaziji, u slučaju postojanja mehaničke opstukcije neophodna je hirurška intervencija.

Istorijski hirurški pristup podrazumeavao je otvorenu (klasičnu) tehniku primenom suprapubične incizije (adenomektomije) koja je kasnije postepeno zamenjena endoskopskim tehnikama, sa transuretralnim pristupom prostati (TURP – transuretralna resekcija prostate).

U proteklim godinama, internacionalno prihaćen terapeutski pristup upotrebom novih endoskopskih procedura redukcije prostate primenom lasera, uključujući i HoLEP (Holmium Laser Excision of the Prostate).